Чувени Гобекли Тепе ...најстарија потврђена камена грађевина и пример монументалне архитектуре и највећа призната "археолошка аномалија" - то је13000 (тринаест хиљада) година стара камена структура, где је у 20 некада окровљених и зидовима ограђених кругова, распоређено 200 рељефних, антропоморфних мегалита у облику слова "Т", високих око 3-6 метара и тешких и преко 20 тона. "Археолошка аномалија" јер је неоспорно ту, али њено постојање је на основу важећих и признатих поставки на којима почива тумачење и схватање људске прошлости званичне науке, тешко или потпуно необјашњиво. Да није тако простран локалитет у питању, и у Турској, на европским туристима лако доступном месту и да оно што је званичној науци ту најмистериозније није постало видљиво тек кад су светски медији већ пронели његово чувење, сигурно би и њега сакрили, да не би морали да објашњавају зашто не знају, како то да је читав низ темељних претпоставки о развоју људског друштва и људске природе потпуно неусаглашен са постојањем тако нечега у том времену.
И заиста ...на простору максималног могућег распрострањења једне културно-сакралне свести, сродних ловачко-сакупљачких родова (а Гобекли Тепе је ван сваке сумње, због препознатљиве и карактеристичне анимистичке симболике и иконографије рељефа архитектонско опредмећење митолошког концепта једне посебне културе ловаца-сакупљача ) и најиздашније могуће ловиште својим еколошким потенцијалом не би могло да подржи све потребе, па чак ни да обезбеди неопходни континуитет прехране за популацију, ни изблиза довољно бројну, нити довољно комплексне структуре за подухват подизања мегалитске грађевине тих размера и сложености. Такође је потпуно незамисливо да једна номадска култура, која се у десетинама малих ( до 100 јединки ) група, нужно сезонски сели на једном широком простору од више стотина километара, пратећи сеобе ловине и биолошки ритам вегетације, на технолошком нивоу раног мезолита (пре точка, пре грнчарије ...) формира и издржава седећу свештеничку касту и то у непрекидном континуитету од бар три миленијума.
Све те чињенице представљају лавиринт једног феномена који званичну археологију, антропологију, али посредно и социологију и психологију, доводе до ћорсокака необјашњивости. А не могу да га објасне напросто зато јер поглед званичне науке на развој људских заједница подразумева став да су агрикултурна друштва од своје саме појаве, увек и свуда била напреднија културно и технолошки и стога и доминантна бројно и у сили над ловачко-сакупљачким популацијама са којима је долазила у додир. Тако да им је потпуно незамисливо да би развијена култура ловачких заједница у додиру са примитивним пољопривредним друштвима мезолита могла да успостави однос међусобне симбиотичке зависности или чак и да наметне доминацију своје организоване силе.
Док логика (мени бар ) говори да се десило управо то - да су две суседне културе различитог начина привређивања а сличног технолошког нивоа (пре припитомљавања животиња ) , упућене једна на другу, оствариле однос размене: житарице за дивљач, у коме је она вичнија оружју и борби убрзо успоставила контролу над паритетима те натуралне размене, проширивши је додатно и на: "заштиту" у замену за радну обавезу на клесању мегалита и градњи свог сакралног средишта као симбола духовне предодређености постојећег поретка ствари.
Свега стотинак километара западно и хиљаду година касније од краја културе Гобекли Тепеа (8000 год.пр.не.ере) налази се најстарија потврђена организована урбана целина првих пољопривредника, такође чувени археолошки локалитет - село Чатал Хујук(7000 год.пр.не.ере ). Заправо права неолитска метропола од 5000 житеља чијем су развоју, свакако, у миленијуму који га дели од краја доминације ловачке културе, морала претходити бројна и знатно старија мања насеља раних пољопривредника широм Мале Азије, Леванта и северне Месопотамије а таква временска коинциденција и просторна блискост, сукцесије краја са почетком двају култура су практично немогуће без директне међусобне везе.
Међутим ...једног дана, услед наглих климатских промена завршетка задњег леденог доба, безбројна стада и крда крупних дивљих биљоједа, која су се од искона на зимовник спуштала на јужне обале Црног (тада још увек слатководног језера) мора, као и Каспијског језера, кренула су новим миграционим рутама следећи померање вегетационих појасева ка северу. Одводећи са собом културу ловаца, чијег је духовног света и система веровања тај препотопски храмовни комплекс - Гобекли Тепе, био одраз.
Све ове претпоставке које износим, ипак не би имале ни половину своје уверљивости да их, за један храмовни комплекс, крајње чудноват начин на који су га његови творци оставили, када су отишли, не потврђује. Наиме ...Гобекли Тепе по напуштању није од неке друге културе преузет, јер нема остатака других културних слојева, нити је освојен, нити је рушен и паљен, нити је пак препуштен дејству елемената природе, не ...цео комплекс од 20 мегалитских кругова је истовремено и намерно, плански и методично закопан да се потпуно изравна са околним тереном. Једноставно, народ носилаца културе која га је створила, суочен са нужношћу трајног пресељења, окупио је својом силом радну снагу потчињених пољопривредника, натерао их да цео комплекс храмова закопају, испразнио несретним паорима амбаре и одселио се у боља ловишта Централне Азије. Све је то, извесно, био насилан и крвав подухват чији ехо архетипског сећања на сукоб брата ратара и брата номада и данас одјекује кроз митолошка предања многих евроазијских, а нарочито блискоисточних народа, од којих је старозаветна прича о Каину и Авељу само најпознатија: "Бог се обрати к Каину, желећи да се он покаје, и упита га: "Где је брат твој Авељ? Каин дрско одговори: "Не знам; зар сам ја чувар брата свог?" Тада Бог рече њему: "Шта уради? Крв брата твог вапије ка Мени од земље. Да си проклет на земљи, и да будеш скитница по земљи". И Каин, мучен савешћу, са женом, побеже од својих родитеља у другу земљу."
(Наравно, Јевреји, преко којих смо добили Стари завет су, обзиром да су они сами у време настајања Библије били искључиви номади, улогу крвника приписали ратару, док легенде осталих народа приповедају обрнуте улоге. )
И заиста ...на простору максималног могућег распрострањења једне културно-сакралне свести, сродних ловачко-сакупљачких родова (а Гобекли Тепе је ван сваке сумње, због препознатљиве и карактеристичне анимистичке симболике и иконографије рељефа архитектонско опредмећење митолошког концепта једне посебне културе ловаца-сакупљача ) и најиздашније могуће ловиште својим еколошким потенцијалом не би могло да подржи све потребе, па чак ни да обезбеди неопходни континуитет прехране за популацију, ни изблиза довољно бројну, нити довољно комплексне структуре за подухват подизања мегалитске грађевине тих размера и сложености. Такође је потпуно незамисливо да једна номадска култура, која се у десетинама малих ( до 100 јединки ) група, нужно сезонски сели на једном широком простору од више стотина километара, пратећи сеобе ловине и биолошки ритам вегетације, на технолошком нивоу раног мезолита (пре точка, пре грнчарије ...) формира и издржава седећу свештеничку касту и то у непрекидном континуитету од бар три миленијума.
Све те чињенице представљају лавиринт једног феномена који званичну археологију, антропологију, али посредно и социологију и психологију, доводе до ћорсокака необјашњивости. А не могу да га објасне напросто зато јер поглед званичне науке на развој људских заједница подразумева став да су агрикултурна друштва од своје саме појаве, увек и свуда била напреднија културно и технолошки и стога и доминантна бројно и у сили над ловачко-сакупљачким популацијама са којима је долазила у додир. Тако да им је потпуно незамисливо да би развијена култура ловачких заједница у додиру са примитивним пољопривредним друштвима мезолита могла да успостави однос међусобне симбиотичке зависности или чак и да наметне доминацију своје организоване силе.
Док логика (мени бар ) говори да се десило управо то - да су две суседне културе различитог начина привређивања а сличног технолошког нивоа (пре припитомљавања животиња ) , упућене једна на другу, оствариле однос размене: житарице за дивљач, у коме је она вичнија оружју и борби убрзо успоставила контролу над паритетима те натуралне размене, проширивши је додатно и на: "заштиту" у замену за радну обавезу на клесању мегалита и градњи свог сакралног средишта као симбола духовне предодређености постојећег поретка ствари.
Свега стотинак километара западно и хиљаду година касније од краја културе Гобекли Тепеа (8000 год.пр.не.ере) налази се најстарија потврђена организована урбана целина првих пољопривредника, такође чувени археолошки локалитет - село Чатал Хујук(7000 год.пр.не.ере ). Заправо права неолитска метропола од 5000 житеља чијем су развоју, свакако, у миленијуму који га дели од краја доминације ловачке културе, морала претходити бројна и знатно старија мања насеља раних пољопривредника широм Мале Азије, Леванта и северне Месопотамије а таква временска коинциденција и просторна блискост, сукцесије краја са почетком двају култура су практично немогуће без директне међусобне везе.
Међутим ...једног дана, услед наглих климатских промена завршетка задњег леденог доба, безбројна стада и крда крупних дивљих биљоједа, која су се од искона на зимовник спуштала на јужне обале Црног (тада још увек слатководног језера) мора, као и Каспијског језера, кренула су новим миграционим рутама следећи померање вегетационих појасева ка северу. Одводећи са собом културу ловаца, чијег је духовног света и система веровања тај препотопски храмовни комплекс - Гобекли Тепе, био одраз.
Све ове претпоставке које износим, ипак не би имале ни половину своје уверљивости да их, за један храмовни комплекс, крајње чудноват начин на који су га његови творци оставили, када су отишли, не потврђује. Наиме ...Гобекли Тепе по напуштању није од неке друге културе преузет, јер нема остатака других културних слојева, нити је освојен, нити је рушен и паљен, нити је пак препуштен дејству елемената природе, не ...цео комплекс од 20 мегалитских кругова је истовремено и намерно, плански и методично закопан да се потпуно изравна са околним тереном. Једноставно, народ носилаца културе која га је створила, суочен са нужношћу трајног пресељења, окупио је својом силом радну снагу потчињених пољопривредника, натерао их да цео комплекс храмова закопају, испразнио несретним паорима амбаре и одселио се у боља ловишта Централне Азије. Све је то, извесно, био насилан и крвав подухват чији ехо архетипског сећања на сукоб брата ратара и брата номада и данас одјекује кроз митолошка предања многих евроазијских, а нарочито блискоисточних народа, од којих је старозаветна прича о Каину и Авељу само најпознатија: "Бог се обрати к Каину, желећи да се он покаје, и упита га: "Где је брат твој Авељ? Каин дрско одговори: "Не знам; зар сам ја чувар брата свог?" Тада Бог рече њему: "Шта уради? Крв брата твог вапије ка Мени од земље. Да си проклет на земљи, и да будеш скитница по земљи". И Каин, мучен савешћу, са женом, побеже од својих родитеља у другу земљу."
(Наравно, Јевреји, преко којих смо добили Стари завет су, обзиром да су они сами у време настајања Библије били искључиви номади, улогу крвника приписали ратару, док легенде осталих народа приповедају обрнуте улоге. )
Нема коментара:
Постави коментар