Одушевљење Западом, његовим политичким системом, економијом културом и вредностима, свакодневно је промовисано у Србији.
Пред сам крај живота, тадашњи премијер Зоран Ђинђић је схватио да запад не жели Србију, као јаку и просперитетну земљу, већ поробљену, која ће признати сепарацију Косова и Метохије, и пристати на сва друга понижења. Донаторска помоћ Србији која је стизала од Запада, ЕУ и САД-а, враћала се донаторима, барем половина, у виду корупције српских властодржаца и представника донатора.
Премијер Ђинђић је још у јануару 2003. изјавио да у Бриселу седи гомила лицемера, које Србија као демократска држава не занима. Њих занима задужена, неспособнма и гладна Србија, спремна на сагињање и уцене.
Десет дана уочи стрељања, премијер Ђинђић се у Бања Луци срео са Валеријем Одњицовим, пријатељем руског председника Путина. Горан Свилановић га је одвраћао од тог пута, наводећи да му прете из Вашингтона, да не иде на састанак. Ђинђић је намеравао да реализује још важећи уговор са Русијом о војно-техничкој сарадњи, вредан пет милијарди долара, да уговори потписивање стратешких уговора, који би Србији омогућили да нормално послује, а да Русија, као савезник, блокира све нападе Запада на њу.
Нови лидер Борис Тадић улагивао се Западу, на најмизерније начине, истовремено узимајући милионе долара на своје иностране рачуне. Истовремено, његов шеф кабинета Миодраг Ракић је играо двоструку улогу. Подржавао је шефа, а оне око њега, нарочито Ђиласа, спуштао на земљу, да не хули против Русије. Захваљујући њему дошло је до продаје НИС-а, до руских улагања у српску привреду.
Доласком Александра Вучића, Алексе Жунића енглеске обавештајне службе МИ 6 и америчке ЦИА, интереси Русије у Србији су саплитани, али је љубав грађана према братском руском народу нарастала. У Русији данас ради више од 100 хиљада грађана Србије. НИС, Лукоил, Сбербанка пуне српски буџет, за разлику од америчких компанија, које исисавају из буџета Србије и задњу пару.
Српски политичари треба да знају да упркос свему, политичка етика Русије и Европске уније није спојива. Русија, без обзира на то, сматра да је у реду да Србија сама бира свој пут, и ту јој она никада није сметала, мада је знала да Европска унија никада неће примити Србију у чланство, што је данас свим грађанима, па и онима који ма је срце на Западу, потпуно јасно. Српске владе лагале су грађане причама о чланству у ЕУ, правдајући масовну крађу. А од доласка ДОС-а до данашњих дана из Србије је изнето више од 100 милијарди евра!
И док нам већ десет година из Вашингтона, Брисела и Берлина шаљу ултиматуме - прво су нам одцепили Космет и признали га као самосталну државу, а потом испоручили дужи списак захтева, ружећи нас на сва уста, из Москве су, увек, бираним речима Србију оцењивали као суверену земљу, која има право да одлучује о свом путу. Једино, ако Србија уђе у НАТО, поручили су из Москве, онда две државе неће више бити у истој колони.
Проконзули, попут Мајка Кирбија, енглеског и амбасадора Немачке свакодневно ударају пацке грађанима Србије, оптужујући нас за злочине, као да смо сви умоболни, терајући нас да узимамо кредите, да се извињавамо свима и сваком, да пола Срба похаписмо и осудимо због ратних злочина, а из Москве су нам увек долазили са пријатељским намерама. Руски амбасадор и државни званичници никада нису увредили Србију и њено руководство.
Амерички председник Барак Хусеин Обама сваког дана прети целом свету, а немачка канцеларка условљава европске земље да јој служе као робови. Истовремено, руски председник Путин ниједном речју није никада увредио ни амерички, ни немачки, нити грађане било које земље.
Америчка телевизија CNN свакодневно измишља догађаје и води пропаганду гору од Гебелсове, док је руска глобална телевизија Раша Тудеј само истинитим извештавањем, свела гледаност и утицај CNN-а на ниво локалне телевизије.
И док америчким градовима национална гарда улази у битку са грађанима који протествују против насиља и убистава црних грађана, руски председник Путин изјављује да се нада да ће амерички партнери избећи судбину СССР-а, и да ће решити унутрашње проблеме.
Да се то догађа у Русији, сва западноевропска штампа и она у САД-у оптужили би Русију за тешка кршења људских права и позвала да се ови барбари изолују. Када је Украјина оборила малезијски авион, западноевропски медији су нашег председника Путина називали Хитлером. Након што је установљено ко је оборио авион, ти исти медији ћуте, ни да се извину.
Да је, рецимо, легендарни глумац и режисер Никита Михалков, узео америчко држављнство, располућени амерички председник би, гестиклуирајући као и његови преци, то описао као бекство из Гулага.
Долазак глумаца Жерара Депардијеа, и америчког Стивена Сигала у Москву, њихово пријатељство с председником Путином, и добијање руског држављанства, није у руској штампи представљено као бекство од насиља, већ као лични избор славних глумаца. И српској влади смета пријатељство Емира Кустурице са председником Путином.
Уочи доласка руског председника Путина на састанак са папом Фрањом II, пре две недеље у Риму, распамећени Обама је љутито упутио поруку папи да буде опрезан у разговору са руским председником. Неваспитање, ароганција и насиље данас влада у САД-у и земљама Европске уније.
Када су чланице московске групе Пуси рајот ("разуздане пичкице") извеле ''перформанс'' у православној цркви и ухапшене, цео западни медијски корпус је осудио њихово хапшење. Када су чланице украјинске женске групе Фемен наступиле голе у Паризу, у знак подршке руским колегиницама, секући православни крст, ухапшене су. То није за Запад кршење људских права.
И док у Москву хрле најславнији глумци, режисер, писци, као и српски радници, влада Александра Вучића покушава да нас, Великом пропагандом лажи, одвоји од Русије. И то у часу када европски и амерички политичари на њега, отворено, гледају као опасног лудака. Али, њему је милије америчко говно, него руска салата. Милијарду наших евра, он је преселио у рачуне у банкама на Западу.
(Милован Бркић, уредник "Таблоида")
Нема коментара:
Постави коментар