Хајде да покушам да разлоге неумитне пропасти економије Запада мало појаснимо онима који нису завршили економски факултет и то са натпросечном оценом.
Полазна тачка је да је светски дуг готово три пута већи од светског годишњег бруто производа. При чему су најбогатије државе и најзадуженије, у првом реду државе Запада.
Смисао такве, на дугу засноване привреде је да се доходак путем камата стално одлива од предизетника и произвођача ка анонимним кредиторима и лихварима а што се постиже берзанском препродајом дуга тј. тзв. "банкарских деривата". Све то функционише као систем спојених судова у коме су сви дужни некоме и већина обитава на самој граници банкрота, сви сем власника штампарске машине светске валуте тј. долара.
Због тога је од есенцијалне важности за функционисање те пирамидалне шеме да се она или шири или, ако се не шири да намирује редовно пун обим својих обавеза, због чега се систем толико грчи да нпр.од Грка наплати месечна приспећа. Светски дуг је толики, а цео систем је до те мере оптерећен паразитским структурама да изостанак уплате неликвидност попут пожара преноси на све остале нивое пирамиде.
Што је најважније има све више таквих слабих карика које стењу под тежином дуга на ивици економског пуцања и друштвеног и политичког колапса. Лихварски систем би још некако МОЖДА и могао да натегне своје окоштале тетиве и опрости и амортизује удар грчке несолвенције али ...како онда не опростити и следећем, нпр. Шпанцима, Португалцима, Италијанима ...?
Претходни колапс ликвидности банака 2007. је превазиђен и потпуни слом система заустављен интервенцијом државе на рачун друштвене потрошње и стандарда, бруталном социјализацијом приватног дуга банака. Средства из буџета предвиђена за инвестиције, здравство, образовање, пензије ...су једноставно пребачена на рачуне банака. И од тада се ниво јавне потрошње дотира на кашичицу и одржава на ивици социјалног бунта. Тако да код следећег пожара банкрота он неће можи да се гаси водом са тог извора.
Код наредног банкрота првог већег дужника, попут Грчке или немогућности државних фондова да испрате своје обавезе, а до чега ће неумитно доћи, сви у том ланцу препродаје дуга ће морати да зауставе своје пословање. Рачуни клијената тих банака ће истог момента испарити а плаћање ће се одмах вратити ка готовини. Готовини које, међутим нема ...ни стоти део количине потребне да тржиште остане функционално. Штампање долара такође не долази у обзир јер Кина ( а за њом и остали) не би мирно гледала како инфлација уништава њене девизне резерве и вредност доларских обвезница већ би их моментално конвертовала у друге валуте, вредносне папире, злато ... Што би био крај долара, не би вредео ни колико папир од кога је.
То значи да остаје само једно мирнодопско решење - да се дозволи банкрот свих паразитских структура и потрошња сажме на ниво који постојећа маса валуте и здравог капитала може да сервисира. А што све подразумева унутрашње друштвене потресе такве магнитуде које ће бити велики изазов превазићи без распада и хаоса грађанског рата.
Е сад, кључно питање ту је: како је могуће да су пословично промишљени банкари, ти демони шпекулативног предвиђања дозволили да маса задужења нарасте до мере у којој обесмишљава систем по себи?? Тим пре када знамо да је тај друштвено-економски модел привређивања, упркос неколицини програмираних берзанских сломова којима је био циљ унутрашње преуређење структуре власништва над друштвеним богатствима, до сада без премца владао и доминантно сламао конкуренцију, глобално.
Када је тај процес непродуктивног задуживања и преусмеравања новца у бујајуће непроизводне класе и структуре почео да узима маха на Западу?
Са падом СССР-а и Источног блока, када је Фукујама прогласио крај историје а Русија тетурала баш као и пијани Јељцин на њеном челу, са пљачкашким олигарсима који су на Западу продавали државне стокове титанијума и паладијума у виду лопата и грабуља, западне елите су у тријумфалистичком трансу, гледајући свет као свој суверени плен у план свог развоја поставили слободан раст експлоататорских структура намењених коришћењу ресурса које су већ видели у свом џепу. Па су и стратегију дужничке експанзије самерили претпоставци да ће са дужницима, попут Грчке, који немају друге кредитне алтернативе на крај излазити хипотекарном распродајом природних ресурса и саме територије, наравно ...у бесцење.
Дуг би и тада постојао, али би имао покриће у расту економије оствареном бази сировинског бесцења Сибира и света.
Све су лепо то предвидели они ...само им је измакао промашај да између захтева једног малог балканског банкара, који их је прочитао - да своју послушност наплати стратешким уступцима његовој нацији и алавим осветољубљем надахнуте острвљености немачке друштвене елите - да се исти немилосрдно затуку, одлуче да је овај први идеалан за жртву паљеницу Новог Светског Поретка. Па су читаву деценију, касапећи ту малу нацију и њеног малог вожда, несмејући да га згњече нагло да не би из еутаназичног сна пренули ошамућеног џина на истоку, ипак на крају, кад су уравнали ту џомбу на путу, схватили да је за то време на њему, само мало даље, никао непрелазни зид свести о њиховим правим намерама.
Тако је то ...на малим искушењима силник показује своју слабост, како некоћ доктринарну на Србији, тако и сада економску на Грчкој, а тако и војну немоћ и суштински кукавичлук пред устаницима Новорусије.
------------------------------------------------------------------------------------------
Полазна тачка је да је светски дуг готово три пута већи од светског годишњег бруто производа. При чему су најбогатије државе и најзадуженије, у првом реду државе Запада.
Смисао такве, на дугу засноване привреде је да се доходак путем камата стално одлива од предизетника и произвођача ка анонимним кредиторима и лихварима а што се постиже берзанском препродајом дуга тј. тзв. "банкарских деривата". Све то функционише као систем спојених судова у коме су сви дужни некоме и већина обитава на самој граници банкрота, сви сем власника штампарске машине светске валуте тј. долара.
Због тога је од есенцијалне важности за функционисање те пирамидалне шеме да се она или шири или, ако се не шири да намирује редовно пун обим својих обавеза, због чега се систем толико грчи да нпр.од Грка наплати месечна приспећа. Светски дуг је толики, а цео систем је до те мере оптерећен паразитским структурама да изостанак уплате неликвидност попут пожара преноси на све остале нивое пирамиде.
Што је најважније има све више таквих слабих карика које стењу под тежином дуга на ивици економског пуцања и друштвеног и политичког колапса. Лихварски систем би још некако МОЖДА и могао да натегне своје окоштале тетиве и опрости и амортизује удар грчке несолвенције али ...како онда не опростити и следећем, нпр. Шпанцима, Португалцима, Италијанима ...?
Претходни колапс ликвидности банака 2007. је превазиђен и потпуни слом система заустављен интервенцијом државе на рачун друштвене потрошње и стандарда, бруталном социјализацијом приватног дуга банака. Средства из буџета предвиђена за инвестиције, здравство, образовање, пензије ...су једноставно пребачена на рачуне банака. И од тада се ниво јавне потрошње дотира на кашичицу и одржава на ивици социјалног бунта. Тако да код следећег пожара банкрота он неће можи да се гаси водом са тог извора.
Код наредног банкрота првог већег дужника, попут Грчке или немогућности државних фондова да испрате своје обавезе, а до чега ће неумитно доћи, сви у том ланцу препродаје дуга ће морати да зауставе своје пословање. Рачуни клијената тих банака ће истог момента испарити а плаћање ће се одмах вратити ка готовини. Готовини које, међутим нема ...ни стоти део количине потребне да тржиште остане функционално. Штампање долара такође не долази у обзир јер Кина ( а за њом и остали) не би мирно гледала како инфлација уништава њене девизне резерве и вредност доларских обвезница већ би их моментално конвертовала у друге валуте, вредносне папире, злато ... Што би био крај долара, не би вредео ни колико папир од кога је.
То значи да остаје само једно мирнодопско решење - да се дозволи банкрот свих паразитских структура и потрошња сажме на ниво који постојећа маса валуте и здравог капитала може да сервисира. А што све подразумева унутрашње друштвене потресе такве магнитуде које ће бити велики изазов превазићи без распада и хаоса грађанског рата.
Е сад, кључно питање ту је: како је могуће да су пословично промишљени банкари, ти демони шпекулативног предвиђања дозволили да маса задужења нарасте до мере у којој обесмишљава систем по себи?? Тим пре када знамо да је тај друштвено-економски модел привређивања, упркос неколицини програмираних берзанских сломова којима је био циљ унутрашње преуређење структуре власништва над друштвеним богатствима, до сада без премца владао и доминантно сламао конкуренцију, глобално.
Када је тај процес непродуктивног задуживања и преусмеравања новца у бујајуће непроизводне класе и структуре почео да узима маха на Западу?
Са падом СССР-а и Источног блока, када је Фукујама прогласио крај историје а Русија тетурала баш као и пијани Јељцин на њеном челу, са пљачкашким олигарсима који су на Западу продавали државне стокове титанијума и паладијума у виду лопата и грабуља, западне елите су у тријумфалистичком трансу, гледајући свет као свој суверени плен у план свог развоја поставили слободан раст експлоататорских структура намењених коришћењу ресурса које су већ видели у свом џепу. Па су и стратегију дужничке експанзије самерили претпоставци да ће са дужницима, попут Грчке, који немају друге кредитне алтернативе на крај излазити хипотекарном распродајом природних ресурса и саме територије, наравно ...у бесцење.
Дуг би и тада постојао, али би имао покриће у расту економије оствареном бази сировинског бесцења Сибира и света.
Све су лепо то предвидели они ...само им је измакао промашај да између захтева једног малог балканског банкара, који их је прочитао - да своју послушност наплати стратешким уступцима његовој нацији и алавим осветољубљем надахнуте острвљености немачке друштвене елите - да се исти немилосрдно затуку, одлуче да је овај први идеалан за жртву паљеницу Новог Светског Поретка. Па су читаву деценију, касапећи ту малу нацију и њеног малог вожда, несмејући да га згњече нагло да не би из еутаназичног сна пренули ошамућеног џина на истоку, ипак на крају, кад су уравнали ту џомбу на путу, схватили да је за то време на њему, само мало даље, никао непрелазни зид свести о њиховим правим намерама.
Тако је то ...на малим искушењима силник показује своју слабост, како некоћ доктринарну на Србији, тако и сада економску на Грчкој, а тако и војну немоћ и суштински кукавичлук пред устаницима Новорусије.
------------------------------------------------------------------------------------------
Нема коментара:
Постави коментар