Да, Запад је данас једно суштински тоталитарно друштво у коме се илузија плурализма обезбеђује разноврсношћу тржишне понуде а заблуда демократичности великом слободом располагања зарађеног и опљачканог. При чему се оправдање како пореских расхода тако и разлог за трошење зараде - под фирмом слободе говора - креирају, медијиском хегемонијом непрестане инфлаторне производње информативног хаоса: бесмислица, полуистина и лажи ...у коме је релеванција и истинитосна вредност података о квалитету роба и услуга, корисности, смислу политичких потеза, основних друштвених питања ... потпуно недоступна огромној већини људи.
И све је то уреду и функционално као део културне доктрине, једне цивилизације чију срж чини савез лихвара и оперетских опсенара, све док се претстава изводи на контролисаној позорници домаћег театра или на сценама друштава и држава недовољно великих, јаких или развијених - са трагичним оптерећењем историјиског задеса нерешених унутрашње-политичких напетости и питања и спољнополитичким баластима комплексне геостратешке позиције - да би, без обзира на суштинску неозбиљност и тривијалну неодговорност непријатеља, пружиле озбиљан и истрајан отпор сили надмоћног хаоса. Ту свако игра своју (не)вољну улогу у драми коју одржава прираст моћи и утицаја олигархијиских кругова полуанонимне плутократске елите.
Међутим, када се таквим стратешким обрасцем свога друштвеног устројства, једна сила, следећи своју амбицију империјалне - планетарне свемоћи, обре на интересном прагу националне куће озбиљног домаћина, чија ресурсна база, к'томе и габарит њему омогућује комоцију да одбије улогу статисте или споредног глумца, тада тек до пуног изражаја долази идејна површност водвиљског карактера те режијиске школе, када изостанак профитне поенте, а упркос смртној озбиљности тренутка, покушава да компензује форсираном применом симулације, ефеката, масовним сценама, гегом ...
Свака империја, ако то жели да буде, у свом развоју долази до тачке у којој, исходом одсудне битке залажући судбину и сам живот своје елите мора да потврди и покаже своју достојност и дораслост империјалној мисији. Ова, Левијатанова ...сачињена од кукавне банде анонимних лопужа, је за такав подухват потпуно неспособна:
"Пази, па нико неће да одигра како нама треба, нити Украјинци хоће да ратују а ни Путин неће да их нападне, а што више стискамо санкције, све јаче нам пиште ЕУропске сатрапије, Саудијици и ОПЕК лелечу од туге за милијардама које губе јефтином нафтом, док се Кинези богате све брже а народ Путина све више подржава ?! Шта сад ???
- Нема везе, дај да им убијемо опет неког идиота кога је изједајућа амбиција потерала у издају. Већ ће се са њиме идентификовати неки број урбанизоване сличних њему ... Знаш какви су они, Словени, кад отпадну од народа. И дај ...цимни те Саудијице за Чечене. Шта су се ућутали ??"
И све је то уреду и функционално као део културне доктрине, једне цивилизације чију срж чини савез лихвара и оперетских опсенара, све док се претстава изводи на контролисаној позорници домаћег театра или на сценама друштава и држава недовољно великих, јаких или развијених - са трагичним оптерећењем историјиског задеса нерешених унутрашње-политичких напетости и питања и спољнополитичким баластима комплексне геостратешке позиције - да би, без обзира на суштинску неозбиљност и тривијалну неодговорност непријатеља, пружиле озбиљан и истрајан отпор сили надмоћног хаоса. Ту свако игра своју (не)вољну улогу у драми коју одржава прираст моћи и утицаја олигархијиских кругова полуанонимне плутократске елите.
Међутим, када се таквим стратешким обрасцем свога друштвеног устројства, једна сила, следећи своју амбицију империјалне - планетарне свемоћи, обре на интересном прагу националне куће озбиљног домаћина, чија ресурсна база, к'томе и габарит њему омогућује комоцију да одбије улогу статисте или споредног глумца, тада тек до пуног изражаја долази идејна површност водвиљског карактера те режијиске школе, када изостанак профитне поенте, а упркос смртној озбиљности тренутка, покушава да компензује форсираном применом симулације, ефеката, масовним сценама, гегом ...
Свака империја, ако то жели да буде, у свом развоју долази до тачке у којој, исходом одсудне битке залажући судбину и сам живот своје елите мора да потврди и покаже своју достојност и дораслост империјалној мисији. Ова, Левијатанова ...сачињена од кукавне банде анонимних лопужа, је за такав подухват потпуно неспособна:
"Пази, па нико неће да одигра како нама треба, нити Украјинци хоће да ратују а ни Путин неће да их нападне, а што више стискамо санкције, све јаче нам пиште ЕУропске сатрапије, Саудијици и ОПЕК лелечу од туге за милијардама које губе јефтином нафтом, док се Кинези богате све брже а народ Путина све више подржава ?! Шта сад ???
- Нема везе, дај да им убијемо опет неког идиота кога је изједајућа амбиција потерала у издају. Већ ће се са њиме идентификовати неки број урбанизоване сличних њему ... Знаш какви су они, Словени, кад отпадну од народа. И дај ...цимни те Саудијице за Чечене. Шта су се ућутали ??"
Нема коментара:
Постави коментар