Стварно, зашто Русију НАТО није инкорпорирао и асимиловао у свој систем ? То је суштинско питање проблематике актуелног историјиског момента. Могао је то Запад да уради одмах по распаду СССР-а, или касније, кад год су хтели ? Уствари могу то још увек, ако им је ширење декларисаних "вредности" демократије, људских права и слобода, слободне тржишне конкуренције роба и идеја ... ,заиста циљ, и то без икаквих конфронтација,траума и ризика. Уосталом, Русија је програму Партнерства за мир приступила међу првим државама бившег источног блока, од којих су данас већина већ чланице НАТО-а. Надајући се да ће, кад је већ била одбијена 91. успети да, пред тим, малим вратима, сачека свој ред на улаз у ту заједницу народа западног културног и цивилизацијиског круга, као равноправна чланица.
Није то хтела владајућа плутократија Запада, из истог разлога из кога ни СФРЈ нису желели у свом саставу као носиоца сопственог суверенитета, Југославију која је већ деценијама функционисала као полу-чланица ЕУ и НАТО-а - једноставно зато што им није одговарало агрегатно стање друштвених елита тих држава, способних да им у статусу равноправног патнерства са правом вета конкуришу и унутар савеза, евентуално, потисну са врха пирамиде моћи неке од земаљских и људских закона изузетих. Јер то је затворен клуб олигархијиске ексклузиве неформалних институција глобалне моћи и утицаја, који је своју планетарну дијалектику финализовао у постколонојалној кристализацији хладноратовске поделе света. Са тиме изгубиши жељу и способност да еволуира ка било каквом компромису са остатком света, и неће је ни добити пре него што сопственом ПОХЛЕПОМ, као својом темељном идејом не буде поражен унутар себе.
А то се, 2008. заправо већ и десило, када су банкстерски мешетари, унапред зарачунати плен отимања Сибира, који је изостао, дрско и безочно расходно превалили на леђа средње и радничке класе нација чије финансије контролишу. Али, како су у питању процеси велике инерције потребно је неко време да деструкција вредности и односа која је тада започела дохвати виталне центре система. Система коме једину одгоду бесповратног урушавања сада може пружити стратешка грешка конкурентних подсистема Евро-азије. Међутим, дошло је до глобалне несташице употребљивих геополитичких дилетаната типа Садама Хусеина, Гадафија и сл. ...до те мере да су Украјини морали да бруталном силом фашистичког пуча наметну једног, добровољног даваоца крви свога народа - Порошенка. Неодговорног, валстохлепног мегаломана, марионету чији ће слом означити крај историјиске епохе доминације лихварске таласократије.
Није то хтела владајућа плутократија Запада, из истог разлога из кога ни СФРЈ нису желели у свом саставу као носиоца сопственог суверенитета, Југославију која је већ деценијама функционисала као полу-чланица ЕУ и НАТО-а - једноставно зато што им није одговарало агрегатно стање друштвених елита тих држава, способних да им у статусу равноправног патнерства са правом вета конкуришу и унутар савеза, евентуално, потисну са врха пирамиде моћи неке од земаљских и људских закона изузетих. Јер то је затворен клуб олигархијиске ексклузиве неформалних институција глобалне моћи и утицаја, који је своју планетарну дијалектику финализовао у постколонојалној кристализацији хладноратовске поделе света. Са тиме изгубиши жељу и способност да еволуира ка било каквом компромису са остатком света, и неће је ни добити пре него што сопственом ПОХЛЕПОМ, као својом темељном идејом не буде поражен унутар себе.
А то се, 2008. заправо већ и десило, када су банкстерски мешетари, унапред зарачунати плен отимања Сибира, који је изостао, дрско и безочно расходно превалили на леђа средње и радничке класе нација чије финансије контролишу. Али, како су у питању процеси велике инерције потребно је неко време да деструкција вредности и односа која је тада започела дохвати виталне центре система. Система коме једину одгоду бесповратног урушавања сада може пружити стратешка грешка конкурентних подсистема Евро-азије. Међутим, дошло је до глобалне несташице употребљивих геополитичких дилетаната типа Садама Хусеина, Гадафија и сл. ...до те мере да су Украјини морали да бруталном силом фашистичког пуча наметну једног, добровољног даваоца крви свога народа - Порошенка. Неодговорног, валстохлепног мегаломана, марионету чији ће слом означити крај историјиске епохе доминације лихварске таласократије.
Нема коментара:
Постави коментар