"Јер једина овоземаљска слабост Ђавола је његова потпуна неспособност да разликује мудрост од лукавства."
Шта ће сад бити са бедуинским калифатом, са ИДИЛ-ом ? Па ништа особито, трпеће ваздушне ударе НАТО-а, све чешће и све жешће, таманиће их ко вашке по пустињи, док коначно не пристану да се окану политике и врате се у тактичке оквире ради којих су и конструисани - да буду послушна алатка стратешких циљева Запада и да онда, под другим именом, наставе да нападају Асадов режим и тероришу народ Сирије, или кога већ им буде наређено. У суштини, Запад сада мора да спашава образ одговарајући на медијиски изазов сопствене чудовишне креације, над којом је после руске одбране Сирије изгубио контролу и препустио је манипулацији својих непријатеља. Судбина тих псеудо-фундаменталистичких оружаних формација бруталног арапског башибозука је тумарање Сиријиском пустињом и Ал Анбаром у које ће бити потиснути, у улози разбојничких банди једне територије без битног стратешког значаја.
Једино што ће потом, победоносне Курде, (са 60% етничких територија и 70% од укупне курдске популације смештених у Турској) чије легитимне државотворне амбиције Сирија и Иран подржавају, бити јако тешко убедити да забораве на њих. Тим пре што ће поменуте државе савезнице врло радо, новонасталом Курдистану уз, сада већ сигурне ирачке, приложити у политички мираз и делове курдских етничких територија унутар њих, наравно у замену за савезништво. Савезништво које ће обезбеђивати територијални континуитет између Индијиског океана, Персијиског залива, Каспијиског и Средоземног мора, те контролу најважнијих стратешких комуникационих праваца на Блиском Истоку, а вероватно и на свету. К'томе, у самом Ираку, који ће по одласку сунитских Курда постати 75% шиитски, свиме тиме ће се ирански утицај, који је и сада знатан, само повећати.
Може ли западни Левијатан сада, после свих његових промашаја на Блиском и Средњем Истоку да заустави и спречи развој,обнову и ширење моћи модерне персијиске државе ? Не, не може више, јер је лојалност својих главних регионалних савезника потрошио упарво узмицањем пред одлучношћу Русије и Кине да сачувају државнички суверенитет Асадовог режима, а изгубио кредибилитет на изазивање регионалног хаоса од кога су, на крају, и они сами, само штету имали. Турска, у сендвичу између иранског савеза и Русије нема три чисте да зарати сада са било ким у окружењу, Сауди Арабија још мање, а Израел пак, као једини сваезник Америке који се не либи да својим, аутентичним, сврхама и циљевима да приоритет, је једноставно превише ситан да би свој офанзивни потенцијал испољио улогом пешадије. Кад то већ, у сукобу са стратешким интересима Русије више нико други, сем глупих Украјинаца, не сме.
Ето зашто је Путин онако тврдоглаво бранио Сирију - на том малом одсеку средоземне обале пала је комплетна војно-политичка доктрина атлантиста. После тога, кијевски пуч са бруталним насртајем на руску мањину у Новорусији, као и дивљачка кланица у Ираку "ниоткуд" искрслог калифата само су израз очаја стратешког ћорсокака у коме се жртвом последњих адута сва нада полаже у изнуђену грешку противника.
А да је ово све тачно потврђује нарастајућа ирационалност акција атлантистичке дипломатије и последњих потеза њихове политике, која се упркос замкама у које се нико није ухватио, свеједно понаша као да су пуне плена: уводећи неделотворне санкције, убијајући стотине недужних цивила малезијиског Боинга, фабрикујући медијиску харангу, у сопственој јавности стварајући све јачи отпор настојању отимања њене свести и савести од разума и истине ... Напросто - надиграни су и иако су, већ по природи ствари, у крилу Запада најгласнији френетични заговорници рушења фигура за очекивати је, ипак, да на крају буду послушани они склонији правилима изнад ниских порива.
-----------------------------------------------------------------------
Нема коментара:
Постави коментар