Храм племена Каиновог

Чувени Гобекли Тепе ...најстарија потврђена камена грађевина и пример монументалне архитектуре и највећа призната "археолошка аномалија" - то је13000 (тринаест хиљада) година стара камена структура, где је у 20 некада окровљених и зидовима ограђених кругова, распоређено 200 рељефних, антропоморфних мегалита у облику слова "Т", високих око 3-6 метара и тешких и преко 20 тона. "Археолошка аномалија" јер је неоспорно ту, али њено постојање је на основу важећих и признатих поставки на којима почива тумачење и схватање људске прошлости званичне науке, тешко или потпуно необјашњиво. Да није тако простран локалитет у питању, и у Турској, на европским туристима  лако доступном месту и да оно што је званичној науци ту најмистериозније није постало видљиво тек кад су светски медији већ пронели његово чувење, сигурно би и њега сакрили, да не би морали да објашњавају зашто не знају, како то да је читав низ темељних претпоставки о развоју људског друштва и људске природе потпуно неусаглашен са постојањем тако нечега у том времену.
И заиста ...на простору максималног могућег распрострањења једне културно-сакралне свести, сродних ловачко-сакупљачких родова (а Гобекли Тепе је ван сваке сумње, због препознатљиве и карактеристичне анимистичке симболике и иконографије рељефа архитектонско опредмећење митолошког концепта једне посебне културе ловаца-сакупљача )  и најиздашније могуће ловиште својим еколошким потенцијалом не би могло да подржи све потребе, па чак ни да обезбеди неопходни континуитет прехране за популацију, ни изблиза довољно бројну, нити довољно комплексне структуре за подухват подизања мегалитске грађевине тих размера и сложености. Такође је потпуно незамисливо да једна номадска култура, која се у десетинама малих ( до 100 јединки ) група, нужно сезонски сели на једном широком простору од више стотина километара, пратећи сеобе ловине и биолошки ритам вегетације, на технолошком нивоу раног мезолита  (пре точка, пре грнчарије ...) формира и издржава седећу свештеничку касту и то у непрекидном континуитету од бар три миленијума.
Све те чињенице представљају лавиринт једног феномена који званичну археологију, антропологију, али посредно и социологију и психологију, доводе до ћорсокака необјашњивости. А не могу да га објасне напросто зато јер поглед званичне науке на развој људских заједница подразумева став да су агрикултурна друштва од своје саме појаве, увек и свуда била напреднија културно и технолошки и стога и доминантна бројно и у сили над ловачко-сакупљачким популацијама са којима је долазила у додир. Тако да им је потпуно незамисливо да би развијена култура ловачких заједница у додиру са примитивним пољопривредним друштвима мезолита могла да успостави однос међусобне симбиотичке зависности или чак и да наметне доминацију своје организоване силе.
Док логика (мени бар ) говори да се десило управо то - да су две суседне културе различитог начина привређивања а сличног технолошког нивоа (пре припитомљавања животиња ) , упућене једна на другу, оствариле однос размене: житарице за дивљач,  у коме је она вичнија оружју и борби убрзо успоставила контролу над паритетима те натуралне размене, проширивши је додатно и на: "заштиту" у замену за радну обавезу на клесању мегалита и градњи свог сакралног средишта као симбола духовне предодређености постојећег поретка ствари.
Свега стотинак километара западно и хиљаду година касније од краја културе Гобекли Тепеа (8000 год.пр.не.ере)    налази се најстарија потврђена организована урбана целина првих пољопривредника, такође чувени археолошки локалитет - село Чатал Хујук(7000 год.пр.не.ере ).  Заправо права неолитска метропола од 5000 житеља чијем су развоју, свакако, у миленијуму који га дели од краја доминације ловачке културе, морала претходити бројна и знатно старија мања насеља раних пољопривредника широм Мале Азије, Леванта и северне Месопотамије а таква временска коинциденција и просторна блискост, сукцесије краја са почетком двају култура су практично немогуће без директне међусобне везе.
Међутим ...једног дана, услед наглих климатских промена завршетка задњег леденог доба, безбројна стада и крда крупних дивљих биљоједа, која су се од искона на зимовник спуштала на јужне обале Црног (тада још увек слатководног језера) мора, као и Каспијског језера, кренула су новим миграционим рутама следећи померање вегетационих појасева ка северу. Одводећи са собом културу ловаца, чијег је духовног света и система веровања тај препотопски храмовни комплекс - Гобекли Тепе, био одраз.
Све ове претпоставке које износим, ипак не би имале ни половину своје уверљивости да их, за један храмовни комплекс, крајње чудноват начин на који су га његови творци оставили, када су отишли, не потврђује. Наиме ...Гобекли Тепе по напуштању  није од неке друге културе преузет, јер нема остатака других културних слојева, нити је освојен, нити је рушен и паљен, нити је пак препуштен дејству елемената природе, не ...цео комплекс од 20 мегалитских кругова је истовремено и намерно, плански и методично закопан да се потпуно изравна са околним тереном. Једноставно, народ носилаца културе која га је створила, суочен са нужношћу трајног пресељења, окупио је својом силом радну снагу потчињених пољопривредника, натерао их да цео комплекс храмова закопају, испразнио несретним паорима амбаре и одселио се у боља ловишта Централне Азије. Све је то, извесно, био насилан и крвав подухват чији ехо архетипског сећања на сукоб брата ратара и брата номада и данас одјекује кроз митолошка предања многих евроазијских, а нарочито блискоисточних народа, од којих је старозаветна прича о Каину и Авељу само најпознатија: "Бог се обрати к Каину, желећи да се он покаје, и упита га: "Где је брат твој Авељ? Каин дрско одговори: "Не знам; зар сам ја чувар брата свог?" Тада Бог рече њему: "Шта уради? Крв брата твог вапије ка Мени од земље. Да си проклет на земљи, и да будеш скитница по земљи". И Каин, мучен савешћу, са женом, побеже од својих родитеља у другу земљу."
(Наравно, Јевреји, преко којих смо добили Стари завет су, обзиром да су они сами у време настајања Библије били искључиви номади, улогу крвника приписали ратару, док легенде осталих народа приповедају обрнуте улоге. )

Да ли ће сунце још бити далеко за Србе?

Доласком на власт Демократске опозиције Србије (ДОС-а) скоро да је било забрањено говорити руским језиком у Београду, мада је први државник, који је посетио Београд, након преврата, био Владимир Путин. Понудио је Србији сву помоћ, за коју Зоран Ђинђић није хтео ни да чује.
Одушевљење Западом, његовим политичким системом, економијом културом и вредностима, свакодневно је промовисано у Србији.
Пред сам крај живота, тадашњи премијер Зоран Ђинђић је схватио да запад не жели Србију, као јаку и просперитетну земљу, већ поробљену, која ће признати сепарацију Косова и Метохије, и пристати на сва друга понижења. Донаторска помоћ Србији која је стизала од Запада, ЕУ и САД-а, враћала се донаторима, барем половина, у виду корупције српских властодржаца и представника донатора.
Премијер Ђинђић је још у јануару 2003. изјавио да у Бриселу седи гомила лицемера, које Србија као демократска држава не занима. Њих занима задужена, неспособнма и гладна Србија, спремна на сагињање и уцене.
Десет дана уочи стрељања, премијер Ђинђић се у Бања Луци срео са Валеријем Одњицовим, пријатељем руског председника Путина. Горан Свилановић га је одвраћао од тог пута, наводећи да му прете из Вашингтона, да не иде на састанак. Ђинђић је намеравао да реализује још важећи уговор са Русијом о војно-техничкој сарадњи, вредан пет милијарди долара, да уговори потписивање стратешких уговора, који би Србији омогућили да нормално послује, а да Русија, као савезник, блокира све нападе Запада на њу.
Нови лидер Борис Тадић улагивао се Западу, на најмизерније начине, истовремено узимајући милионе долара на своје иностране рачуне. Истовремено, његов шеф кабинета Миодраг Ракић је играо двоструку улогу. Подржавао је шефа, а оне око њега, нарочито Ђиласа, спуштао на земљу, да не хули против Русије. Захваљујући њему дошло је до продаје НИС-а, до руских улагања у српску привреду.
Доласком Александра Вучића, Алексе Жунића енглеске обавештајне службе МИ 6 и америчке ЦИА, интереси Русије у Србији су саплитани, али је љубав грађана према братском руском народу нарастала. У Русији данас ради више од 100 хиљада грађана Србије. НИС, Лукоил, Сбербанка пуне српски буџет, за разлику од америчких компанија, које исисавају из буџета Србије и задњу пару.
Српски политичари треба да знају да упркос свему, политичка етика Русије и Европске уније није спојива. Русија, без обзира на то, сматра да је у реду да Србија сама бира свој пут, и ту јој она никада није сметала, мада је знала да Европска унија никада неће примити Србију у чланство, што је данас свим грађанима, па и онима који ма је срце на Западу, потпуно јасно. Српске владе лагале су грађане причама о чланству у ЕУ, правдајући масовну крађу. А од доласка ДОС-а до данашњих дана из Србије је изнето више од 100 милијарди евра!
И док нам већ десет година из Вашингтона, Брисела и Берлина шаљу ултиматуме - прво су нам одцепили Космет и признали га као самосталну државу, а потом испоручили дужи списак захтева, ружећи нас на сва уста, из Москве су, увек, бираним речима Србију оцењивали као суверену земљу, која има право да одлучује о свом путу. Једино, ако Србија уђе у НАТО, поручили су из Москве, онда две државе неће више бити у истој колони.
Проконзули, попут Мајка Кирбија, енглеског и амбасадора Немачке свакодневно ударају пацке грађанима Србије, оптужујући нас за злочине, као да смо сви умоболни, терајући нас да узимамо кредите, да се извињавамо свима и сваком, да пола Срба похаписмо и осудимо због ратних злочина, а из Москве су нам увек долазили са пријатељским намерама. Руски амбасадор и државни званичници никада нису увредили Србију и њено руководство.
Амерички председник Барак Хусеин Обама сваког дана прети целом свету, а немачка канцеларка условљава европске земље да јој служе као робови. Истовремено, руски председник Путин ниједном речју није никада увредио ни амерички, ни немачки, нити грађане било које земље.
Америчка телевизија CNN свакодневно измишља догађаје и води пропаганду гору од Гебелсове, док је руска глобална телевизија Раша Тудеј само истинитим извештавањем, свела гледаност и утицај CNN-а на ниво локалне телевизије.
И док америчким градовима национална гарда улази у битку са грађанима који протествују против насиља и убистава црних грађана, руски председник Путин изјављује да се нада да ће амерички партнери избећи судбину СССР-а, и да ће решити унутрашње проблеме.
Да се то догађа у Русији, сва западноевропска штампа и она у САД-у оптужили би Русију за тешка кршења људских права и позвала да се ови барбари изолују. Када је Украјина оборила малезијски авион, западноевропски медији су нашег председника Путина називали Хитлером. Након што је установљено ко је оборио авион, ти исти медији ћуте, ни да се извину.
Да је, рецимо, легендарни глумац и режисер Никита Михалков, узео америчко држављнство, располућени амерички председник би, гестиклуирајући као и његови преци, то описао као бекство из Гулага.
Долазак глумаца Жерара Депардијеа, и америчког Стивена Сигала у Москву, њихово пријатељство с председником Путином, и добијање руског држављанства, није у руској штампи представљено као бекство од насиља, већ као лични избор славних глумаца. И српској влади смета пријатељство Емира Кустурице са председником Путином.
Уочи доласка руског председника Путина на састанак са папом Фрањом II, пре две недеље у Риму, распамећени Обама је љутито упутио поруку папи да буде опрезан у разговору са руским председником. Неваспитање, ароганција и насиље данас влада у САД-у и земљама Европске уније.
Када су чланице московске групе Пуси рајот ("разуздане пичкице") извеле ''перформанс'' у православној цркви и ухапшене, цео западни медијски корпус је осудио њихово хапшење. Када су чланице украјинске женске групе Фемен наступиле голе у Паризу, у знак подршке руским колегиницама, секући православни крст, ухапшене су. То није за Запад кршење људских права.
И док у Москву хрле најславнији глумци, режисер, писци, као и српски радници, влада Александра Вучића покушава да нас, Великом пропагандом лажи, одвоји од Русије. И то у часу када европски и амерички политичари на њега, отворено, гледају као опасног лудака. Али, њему је милије америчко говно, него руска салата. Милијарду наших евра, он је преселио у рачуне у банкама на Западу.


(Милован Бркић, уредник "Таблоида")