Јесте ...не волимо Турке, имамо са њима трауматично историјско искуство и данашњица нам није безбедна од њиховог мешања у наше просторе и домене. Селџуци, Отомани, Османлије ...номадски народ који је, од како је населио Малу Азију митско и менталитетно језгро свога бића скрасио око експанзивне идеје потчињавања својих суседа, а која је по запоседању, од крсташког терора и пљачке ослабљене Византије прерасла у идеју о империјалном господству.
Идеју која је, после неколико судара са технолошки и организационо напреднијим царствима свој коначни слом доживела у Првом светском рату после кога су англо-саксонски победници креирали нову турску државу и нацију, од када њена елита, већ читав век беспоговорно служи интересима својих инжењера. Од тога су имали ту корист да их за то време нико није нападао, имали су релативно висок ниво инвестиција и натпросечан привредни и економски развој и демографски раст ...све то плански усмерено ка прилагођавању друштвене структуре Турске да најкасније до краја 20. века постане равноправна чланица заједнице европских народа. Тако је бар турској друштвеној, трговачкој и војној елити, да се не би приклонила левичарским или радикалним исламистичким идејама обећано од стране западне лихварске олигархије. Наравно, преварили су их ...а то је постало јасно када је сред постхладноратовског тријумфа ЕУ у своје окриље примила ђутуре, читаво туце држава потпуно руинираних привреда и опустошене инфраструктуре, заосталих у сваком погледу, свакога и све, само њих којима је обећано, не ...
Није да је то наш, србски проблем али, ваљало би се запитати шта Турци друго уопште у њиховој ситуацији - високе увозне зависности од сировина и енергије, са претежно лаком индустријом коју полако али сигурно потискују конкурентнији Кинези, са бројном младом популацијом која прети пренасељеношћу, са трећином територије на којој доминира четвртина мањинских, бунтовних Курда ... - сада и могу да ураде, него да за недостајућу перспективу стабилног просперитета компензацију потраже у пљачкању енергетских лежишта јединог суседа који није члан неког војног савеза а слабији је од Турске.
Турска је држава, додуше права регионална сила, али у тешком развојном стратешком ћорсокаку и њена улога у дестабилизацији и разарању сиријске државе и друштва и саучесништва у формирању ИДИЛ-а и других екстремистичких банди је управо директан израз нелагодног и неперспективног окружења у коме су је плутократе Запада плански узгајале да би је у одговарајућем моменту могле уцењивати и инструментализовати. Са друге стране, имају и Турци своју сатисфакцију према охолим ЕУропљанима којима са задовољством сада прослеђују милионе афро-азијских избеглица. Кад већ неће њих ...
Главни изазов Турску не очекује у сукобу са Русијом која је само заинтересована за очување сиријске државе као гаранта свог војног присуства Медитерану и да спречава турску у остварењу посредне или непосредне контроле нафтних лежишта у долини сиријског Еуфрата она нема директан интерес. Али неко други има - Иран, кога пут ка затварању "шиитског полумесеца" води из Ирака управо долином Еуфрата. Иран, који је пре три дана примио посету Путина заједно са годинама одлаганом испоруком С-300 система (модернизоване верзије), да би непун дан после тога турски ловци из заседе оборили руски бомбардер ...
У текућим данима треба очекивати званични позив Ирака Ирану да му својом војском помогне у уништавању ИСИЛ-а на северу земље. А потом - у наредној години, када је амерички војни ангажман паралисан предизборном кампањом, а Турска оптерећена хипотеком дволичног насилника и покровитељског сарадника ИСИЛ-а, као и сталном претњом курдског устанка - спајање са војском Сирије ће бити само ствар рутине.
Турска којој са северне и западне стране непрестано дефилује конвој руских бродова а са источне шиште руске крстареће ракете на пропутовању до ИСИЛ-а, ма колико да јој то неће бити право, сада ту више ништа не може.
